jeudi 13 novembre 2014

Андрићевa причa Проба

На наговор мог кумашина, како он каже из терапеутских разлога, управо сам прочитао Андрићеву причу Проба, и кажем: боље ову причу добити на дар него девет пауница све скупа са златном јабуком.
О људи какав здрав смијех, ослобађајући, освоји сваки кутак потуљеног бића, ”потоп смеха”, који бризга, шикља и куља, и са њим сав гној нашег живота односи. Кристалном гласу фра Серафима, као и његовог творца Андрића, не би ни вијекови посавске брље и херцеговачког дувана могли да науде, ни да начну колико за свилен конац из пјесме да се удјене шкрипавости и шклопоције које су наше свакодневно звучање. Слап смијеха под којим би се окријепио и највећи намћор ка причи и причању, најотужнији буџован, надрчнији курчевити безвезњак, нема тога ко би му одолио, као што се не одолијева ни ракији из Матановог хана ”благој ко млијеко, а јакој ко гром”.
Људи скидајте прашину са породичних библиотека и ватајте се Пробе, пробаћете незаборавни укус крајишког осмијеха који из мртвих диже!

vendredi 7 novembre 2014

Дуг

Игром случаја јуче сам насјео на једну прилично духовиту шалу на фејсбуку, будући да нисам познавао дотичног шаљивџију, а која се састоји у томе да особа прозове на свом профилу дужника који дотичном наводно није вратио новац, на тај начин што окачи адресу профила, са назнаком: знам да ми никад неће вратити, али ево да бар знате ко је и да му никад не посудите. Свакоме оном који кликне на назначену адресу, отвара се наравно властита страница. Збланут послах човјеку, дипломатским језиком речено, оштру ноту, и затражих објашњење. Наравно, ускоро га и добих, и човјек ми објасни да сам већ један од десетина ”увријеђених” који му просљеђује сличан захтјев.
То ме је понукало да размислим о појму дуга, и чињеници да, чак када и знамо да нисмо дужни, осјетимо ипак извјесну кривицу, готово метафизички страх.
Данашњи је свијет огрезао у дугу, сви дугују, од појединца, преко предузећа до држава, па чак, парадоксално, и самих банака. Дугом се пријети као најубојитијим оружјем, и од дуга свеколико људско биће, био бос или хаџија, стpијепи и дрхти у својој самоћи као лист трепетљике на вјетру економских беспућа. Човјек дугује колико је тежак, као што и лаже чим зине. Човјек дугује колико је тежак не специфичном властитом физичком тежином, но дугује колико је тешка црна земља, тежак ко црна земља дугује тежином читавог свог бића. Човјек дугује чим се роди, чим се зачне већ је дужан, свом оцу и својој мајци, био је дужан чим је први пут створен од црнице земљице, тежак као земља не би се никад ни подигао да није ушао у дуг Божијег даха. Дужан сам ти живот, понекад се каже, а требало би се увијек говорити, јер се нико сам од себе, за сада, родио није. Човјек је живи дужник, дуг који хода. Са дугом лијеже, дужан устаје. Човјек је са својим дугом срођен. Дуг је човјекова друга природа. Није ни чудно да, када нас је Господ учио да се молимо, са дозом радосног библијског хумора који нема ништа заједничко са нашим несрећним спрдањем, и који је спрдању што и смијех кежењу и клеберењу, да се молимо јасно и гласно, научио да поменемо одмах и дугове, и Оцу, и једни другима. Не да би о њима разглабали, нити клаузуле враћања утврђивали, но да би се ратосиљали, одмах у заборав послали: ”и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”. Хумор кажем, као да Бог не зна да ми све праштамо, осим дуга, наравно, јер знамо шта је дужнички страх. Бити дужан, јест имати дужност дуговања. Дужан сам хтио нехтио да дугујем, онај ко мисли да не дугује је већ одавно изгубио душу, па нема чим ни да дугује. У дугу се тек прашта, и нема праштања без дуговања, као ни љубави без предавања. Сви смо ми дужници једни другима и у томе и јест наша нада да опростимо једни другима ”да бисмо једнодушно исповиједали” како каже литургија. Но дуг у вароши злих волшебника је нешто друго, и није чудно што је кнез овога свијета од дуга направио бизнис, људе завадио, људе издијелио, да неједнодушно исповиједају страх од дуга, страх пред дугом, да дрхте пред банкарским прутом, да je од бесплатности давања, од даривања, од милости и милоште направиo банку. Кад банка опрости коме дуг знајте браћо и сестре да је смак свијета дошао, и да је нашим мукама крај.

lundi 3 novembre 2014

Крајишки видик

Крајишки видик је такав да ти памет стане, не да престане, него да застане у својој лудој јурњави, да предахне од свакодневног ковитлаца, да изађе из њега, да стане и гледа, не да би се распаметила, него да би се памети призвала, да би призвала памет, да би се присјетила да је памет, да је паметна, да памти. Памет, ријеч чији  коријен значи мислити, која израста из коријена мисли, која мисли, чија је мисао памћење, која израста у мисаоно дрво у којем круже сокови мисли, чији се годови сјећају живота у мисли, чији су годови кадри да у шуштају листа пјевају животну мисао. Ријеч која се, заставши пред крајишким видиком, најзад сјети да је кадра да мисли, да кроз мисао живи, да живи смисао.

Крајишки видик је видик краја, којим неки крај види да је тек почетак. Видик краја, крâј видика, крајина видик, покрајина и крајолик чији је лик видик. Крајишко је око вид, и видовдан. Чим је завршила, већ је почела, не бивајући ни почетак ни крај, почетак у крају, крај у почетку, на међи између немила и недрага, међу њима неухватљива. Чардак ни на небу ни на земљи, кућа насред друма, кућа на раскршћу друмова. Крајина, вјечита граница, граничник, маргина усред друма, вјечита маргина у средишту збивања, вјечити граничар збивања.

Крајишник, становник крајине, граничар пред чијим погледом су и почетак и крај, у чијем се погледу почетак и крај сабиру у збивање, у чијем погледу и јесу збивање које постаје мисао, у чијем погледу добијају смисао. Граничар сабира у један сноп и почетак и крај. У Лици постоји ријеч граница у смислу ”куп снопова жита”, њихов вршак, завршљај снопа. Крајишки видик врхуни све видике у један сноп смисла неухватљивог некрајишком погледу. Крајишки видик је вршење.Граничар граничари не у завршетку, него у врху, јер је граница врх који увијек стрши на вјетрометини свјетова. Не само људско биће на границама свјетова, него и сам граница. Ко не познаје крајишки видик, ко не зна крајишки да гледа боље и да не гледа, јер ионако неће видјети.

Крајишник, вјечити маргиналац. Крајина, насушни окрајак, за великаша презир сладострасти, радост којом се дијете сласно гости, и сирак којом  се омасти. Крајина је крој по мјери човјека, који у ничему мјере нема, безмјерна мјера, по мјери крајишке крваве хаљине, човјека који крајини, кројећи, јер крој и крај јесу лексичке посестриме, ријеч за коју стари Јевреји кажу да је стварање само, барах, кројити резањем, окрајати, срезивати, и којом Бог скроји у шест дана крајишки космос, у којем све крајини једно са другим како рече пјесник, и народ са народом, и човјек са човјеком, и душа са тијелом.

"Све се човјек брука са човјеком / гледа мајмун себе у зрцало", само кад помисли да на крајини не живи, да живот није славно војевање Ћопићево, кад се од те немисли обрука, обесмисли, распамети, кад се од те примисли омамлази, кад све гледајућ обневиди и у памети побрка врхове горске и друмове царске. Ко крајини, ствара, и нема седмог дана починка без шестоднева крајишког, нити Осмог Васкрсног без краја крсног, јер пјевао је некада као и сада крајишник Скендер врхом завршеним пера  уроњеног у крајишку ноћ:

"јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла -
земља ће нам у сунце проциктати!"

mardi 28 octobre 2014

Пијевац


Понекад човјек падне у дубоку несаницу, постане ехо пријетећих гласова, постане филмска трака по којој клизе најневјероватније сцене његовог страха, постане зујање роја брига чије жаоке жаре његове живце. Међутим, деси се да на дну несанице, у сред таме бане свитац, свјетлост тиха. Ми, становници велеграда, готово да више и не познајемо истиниту свјетлост тиху, како једна од првих хришћанских химни описује свјетлост Христа, не познајемо свица, свитац се не види у електонској бљештавој тами. У велеграду не постоји звјездано небо, не постоје свици у тами, небо свак сам измишља у своме ”слијепом стану”, измишља свица и звиједу. Тај блуд електронског бљештавила данас има и званично име: свјетлосно загађење. Наша епоха је у свом силовитом прогресу успјела у томе да и свјетлост може да загади. Вјечити дан интернета који не познаје ноћ. Остаје нам сада да и ваздух, осим што је загађиван, постане кажњиви загађивач, па ћемо намјесто хљеба, воде, нафте и гаса камчити шаку биоваздуха.
Вратимо се, међутим, свјетлости тихој на дну несанице.
Свјетлост тиха је прво закукурикала, као у најљепше љетне зоре дјетињства, а затим се промолио пијевац, црвена кријеста, луча микрокозма. Пјевач који буди зору из мрака, домаћина из мртвог сна, и апостола из издајничког бездна :
И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко.
Без пијевца су дворишта као куће без огњишта, и куће осташе без огњишта, и дворишта без пијеваца. Пијевац, свијетла пјесма у одежди перјаној, перјаница без премца, пијевац, војвода дворишта, закићена глава поглавице Шејена у бици код Литл Биг Хорна, тропска бојанка у балканском торбаку. Пјевчев ход, чист јапански манијеризам. Љубавни пијевчев живот – сан бескућника. Његов полукружни љубавни плес када пара спуштеним крилом прашину - црвени плашт матадора Белмонта бесмртника. Под пијевцем и кока носиља постаје квочка. Сјећам се када сам први пут дошао на западне стране питао сам се, попут наивног сеоског миша који је дошао у посјету градском, шта је то ”био” јаје. Смијех који је изазвало моје мишљење да је ”био” јаје оно које настаје из хитре, али ватрене, љубави пијевца и коке учинио је да схватим да је је лаж одавно постала истина, и да је питање Понтија Пилата, ”Истина, шта је то?”, постао наш једини одговор. Тада још нисам знао да ”био” јаја могу да несу небио носиље, не биле ниједне, тужне амазонке без пјевчеве пјесме, нису оне криве. Ускоро можда више нико неће ни знати да је биос живот, и да без љубави живота нема. Љубав пијевца и коке је ”био” макар зобали нуклеарну лаву, васцијели боговјетни дан, намјесто у машине носеће претворени и фрукталову траву у сурадњи са природом.
Пијевац је чудо које главу даје само о великим празницима, главу даје за славску супу лудо, без које нема ни сарме, ни меса, ни колача, ни здравице, у којој се окушава пријемчивост госта и вјештина домаћице, која је тајна. Свако свога пијевца за супу има.
Коме душа није жедна нестале пјесме пијевца тај или душе нема, или му је негдје успут остављена да сама бдије ослушкујући у хладноћи бронзане таме зору коју кукуријек грије.

dimanche 26 octobre 2014

Манифест сеоског пјесништа


Сеоско пјесништво није пјесништво са села, нити о селу. Сеоско пјесништво не треба посматрати у дијалектици са паланачким, варошким, малограђанским, велеградским, староградским, новокомпонованим, народним, урбаним, вавилонским. Сеоско пјесништво пјева гдје хоће: у канцеларији, зборници, кавани, на улици, у собици, у продавници, гдје год дише људско битије. Сеоско пјесништво је фудбалским језиком речено сеосколигаштво. Сеоски пјесник је играч сеоске лиге. Он пјева за свој грош, зато што му се хоће, зато што га хоће. То је пјесник који пјесме објављује по блоговима, фејсбук статуcима, књигама објављеним о свом трошку, или трошку добрих људи који су имали сажаљења ка овој неутаживој страсти пјевања, књигама објављеним милошћу пријатеља, пјесмама објављеним по опскурним часописима, по часописима које нико не чита. Сеоски пјесник је онај којег нико не чита, или једва да га ико чита, чији глас се не чује, или се једва чује. Који, међутим, ипак пјева. Када би овај нечујни пјесник престао да пјева настала би мртва тишина. Сеоски пјесник је највише налик врапцу, и сјеници. Када зима стегне срца, када срца пуцају од тупе снијежне хладовине, када бруј птица пјевачица опусти, у даљинама нестане, он и даље непримјетно цвркуће жив-жив, свијет је још увијек жив. Када бијели покров уједначи сваку шару у свој безбој, он је плава сјена, птичица, која на грудима носи небо. Сеоски пјесник је некада имао амбиције да буде свјетски пјесник. Немар, запуштeност, лакомисленост су га варали, заметали му траг. Свијет га није нашао, нити он свијет. Глас га његов није нашао, нити он глас. Но, сеоски се пјесник истински постаје тек када велика свјетска Ријеч изгори пјесника, када га убије та прејака Ријеч, када од њега не остане ни кам на камену, када га смушеног поново скупи, поново оживи, поново дигне, када од њега начини вјечно дијете, када га глас који га је издао, када га глас који је издао, поново дозове, поново дошапне да није издајица, да има језик, поново шапне да је његова судбина у шапутању, да је његова судбина у гргутању, да је његова судбина у дјечијем зузорењу, зузуцкању, зујикању, зујењу и зијању, да је он вјечито дијете које о свом трошку, на свој рачун, за свој ћеиф, сиромашан гласом као црквени миш, али безбрижан као љиљан у долу, као птицa на грани, игра вјечиту ”игру дјеце са Оцем”, вјечиту игру именовања дану сваком човјеку. Сеоски пјесник воли игру, воли да се игра, воли да пјева. 
Он је пјесник који сигурно промашује док пјева. Пјесник који ни нема своју пјесму. За њега je живот пјесма. Тог пјесника неће бити у ниједној антологији, он ни нема антологијске пјесме, нема антологијске строфе, он има понеку антологијску мрвицу. Сеоски пјесник припада антологији мрвица, антологији оних који пјевају и са мрвицом у стомаку, са мрвицом у гласу, антологији чије су корице зрак, а листови заборав. Сеоски пјесник је онај који ће као Ерик Кантона, чувени фудбалер, прволигаш, али у души сеосколигаш, рећи: ”Мој најљепши гол је било додавање”. Да њега нема, не би било ни свјетског пјесника, да нема ткања сеоског, да нема сеоске пажње, да нема сеоске бриге свакодневне, и невидљиве, ко би додао глас свјетским бардовима, ко би прешао сахаре безгласних времена, ко би показао да је живот жив и када га нема, и да глас пјева у свачијем грлу, да је грло играчка божанска у Очевим рукама. Нека се сеоски пјесник и занесе понекад, нека и помисли да је свјетски, али нека се игра, нека не угаси жар игре, жеђ за игром. Нека буде као дијете које се маши лопте и повикне Пикси!, Меси!, Литбарски!, нека буде пјевач који се занебеса Лаза!, Попа, Црњански!, али нека не изгуби душу сеоског играча, нека не изгуби глас простодушног пјевача. 

Добродошли стога у интернационалу сеоских пјесника.